Извор: Пресс дневне новине
Велимир Стјепановић (19) је за кратко време прошао пут од анонимног пливача до једног од најперспективнијег спортисте Србије. Сјајан наступ на Олимпијским играма у Лондону, кад је у квалификацијама на 200 метара делфин поставио национални рекорд, а потом у финалу као најмлађи такмичар заузео шесто место, били су довољни да Веља постане миљеник нације.
Успех у Лондону Вељу није променио. После игара брзо се вратио се кући у Дубаи, где је наставио са још напорнијим тренинзима. Специјално за читаоце Пресса Веља говори о својим почецима, плановима, амбицијама...
Како је то бити српско дете у Дубаију?
- Уопште није лоше. Моји родитељи су дошли у Дубаи пре 24 године из Ченгића, места поред Бијељине, а ја сам рођен пет година по њиховом доласку у УАЕ.
Пошто си цео живот у Емиратима, сигурно је било и понуда да пливаш под заставом УАЕ?
- Наравно, понуде је било, и то за велики новац, али ја сам пре свега Србин и није било дилеме око тога. Поносан сам на своје порекло и очекујем да ћу у будућност Србији донети велики број медаља.
Како је пливање постало твој избор?
- Пливањем сам почео да се бавим са шест година, а када сам напунио 12 почела је сарадња са мојим садашњим тренером Крисом Тајдијем. Памтим добро кад ми је рекао да ако се потрудим, могу бити стварно добар пливач.
Опиши нам радни дан професионалног пливача?
- Изгледа прилично компликовано. Устајем у 4.45 ујутро и одлазим на тренинг, који почиње у пола шест и траје око два и по сата. После тога идем у теретану, па кући на одмор. Увече исто имам тренинг, али без теретане и тако скоро сваког дана. Недељно имам 11 тренинга у базену и три тренинга у теретани.
Шесто место у финалу, дуели са Фелпсом, Ле Клосом, Мацудом... обележили су наступ на ОИ.
- Било је феноменално у Лондону, тај осећај се не може описати речима. Ле Клос, олимпијски првак, ми је велики пријатељ и част ми је бити у базену са њим, а о Фелпсу мислим да не морам говорити, човек је узео све што је могло да се узме у свету пливања. Он је жива легенда и мој велики узор.
Јавност у Србији пре Лондона није превише знала о теби. Шта се променило после ОИ?
- Па постао сам познат (смех...). Шалу на страну, мало је чудно сада, али сналазим се. У Србији ме многи људи препознају, желе да се сликају са мном, честитају ми, грле ме... На Фејсбуку имам безброј захтева за пријатеља и три пута више порука које не могу да стигнем да прочитам. У њима ми људи честитају, хвале ме, чак и неке девојке говоре да су заљубљене у мене. Хм, и није толико лоше бити популаран....
Верујеш ли да можеш да будеш најбољи српски пливач свих времена?
- Искрено, није да се хвалим, али мислим да постоје велике могућности да будем најбољи српски пливач свих времена. За сада сам једини који је поред Милорада Чавића пливао у финалу ОИ. Чавић има медаљу на ОИ, а ја је још немам, али се надам да ће се то променити у Рију и да ћу се окитити неким одличјем.
Девојка, хоби, слободно време...?
- Имам девојку Џесику са којом сам пре неколико дана прославио прву годишњицу. Она је увек уз мене и постала је члан моје породице, право је благо имати је уз себе. Волим да играм видео-игре и погледам по који филм када нађем време, а опуштам се уз музику „Бон Џовија", „Скорпионса", „Аеросмита"... Наравно, не могу да замислим дан без Фејсбука и Твитера.