Извор: Спортски Журнал
Јутро после невероватног успеха. Доћи до Велимира Стјепановића није нимало лако. На телефон се јавља Петар Поповић, тим лидер пливачког тима. – Шта ти је, где да га нађем? Вероватно је још у Меку – уз осмех је рекао Поповић. – Зовем чим буде са мном. После три минута телефон је позвонио.– Веља је – чуло се са друге стране.

Јесу ли успели да те извуку из Мекдоналдса?

– Јесу, јесу. Нисам много славио, али сам се добро најео. Дао сам себи одушка. Био сам са друговима из репрезентације, лепо смо се провели.

Да ли су се утисци мало слегли после проспаване ноћи?

– Баш сам се добро наспавао. Поносан сам на оно што сам урадио. Можда ми је криво што нисам у финалу још једном оборио државни рекорд. Испливао сам три скоро идентичне трке по резултату што је показатељ да је то моја вредност у овом тренутку. Што се тиче пласмана, мислим да је шесто место на Олимпијским играма велики успех.

Да је неко пре годину дана, када си постао двоструки јуниорски шампион Европе, рекао да ћеш бити шести на Олимпијским играма, да ли би му веровао?

– Увек сам био амбициозан, мада би у то тешко било да се поверује. Међутим, мој тренер Крис Тајди и ја смо се дуго спремали за ово. Најава је било Светско првенство у Шангају, где сам се приближио „А” норми. Касније сам у Лондону дошао до стандарда за Игре и поправио државни рекорд за секунду. Сада сам на Олимпијским играма померио границу за још једну секунду. Све смо подредили овоме и драго ми је што смо успели.

Да ли је остао жал за медаљом?

– Не, то није било реално. У овом тренутку, не могу да пливам као Лекло, Фелпс и Мацуда. Међутим, резултати испод 1:53 секунде су ми мотив да се и томе приближим. Очигледно је да највише морам да радим на том враћању у последњих 50 метара. Имам 19 година и много, много мотива да у будућности будем још бржи. Дошао сам овде са жељом да уђем у полуфинале, а на крају сам био шести. Јасно је да сам премашио очекивања.

и највећа драж Олимпијских игара.

На представљању у Акватик центару изашао си са високо подигао три прста. Да ли и сада мислиш да је права одлука да пливаш за Србију, иако си имао понуде и Уједињених Арапских Емирата и неких других земаља?

– Апсолутно. Србин сам и овде припадам. Рођен сам у Дубаију, али због тога су можда и емоције према Србији јаче. Сви су ме од почетка сјајно прихватили и никада нисам имао ниједан проблем. Поносан сам када ставим капу са знаком Србије. Надам се да ћу још много пута обрадовати људе у отаџбини.

Тако говори момак који ће ускоро да напуни 19 година. Једини Србин који је уз Чавића пливао олимпијско финале. Момак пред којим је много медаља и великих такмичења. А можда га најбоље одсликавају две реченице које су се чуле током финала у Акватик центру:

– Овај мали се ничега не плаши. Плива као змај.

Пре тачно годину дана, када је постао европски јуниорски шампион на 100 делфин, велики наслов у Спортском журналу био је „Храбро срце“. Тако га је у две речи описао тренер Крис Тајди.

– Свиђа ми се тај надимак. Баш добро звучи и на енглеском „Брејв харт”.